Ulazak u mesec jun, označava i početak različitih letnjih akcija, a jedna od njih je za mnoge porodice uređenje dečje sobe. Odlučili ste, vreme je da vaš predškolac dobije svoju sobu. Naravno u predstojećim aktivnostima velika stavka je potreban novac, ali na njegovu količinu dosta utiče dobar plan koji se etapno ostvaruje, kreativnost i pristup “uradi sam”.  Stručnjaci se slažu da kreativnost predškolaca treba pažljivo negovati, kako to čini tim vrtića Magnolija u Beogradu. Kada uređujete sobu za predškolca, uvažite detetove ideje na sve moguće načine. Preporučujemo vam na vreme neke predloge o kojima možete porazgovarati u porodičnom krugu ili vas mogu podstaći da kreativno ostvarite neke od zamisli o kojima vaš predškolac mašta.

SOBA ZA PREDŠKOLCA MORA IMATI LIČNI PEČAT

Vlasnik sobe treba slobodno da izrazi svoje želje, a vi ne morate dovesti stvarnog nosoroga u sobu, 3D nalepnica na zidu biće sasvim dovoljna da razigra maštu vašeg istraživača. Poigrajte se idejama koje je iznelo vaše dete. Ovde možete pogledatati kako je jedan dizajner bio veliko dete “na račun” svog sestrića, pa iako vam deluje nestvarno, dozvolite sebi kreativnost u skladu sa željama vaših mališana i dubinama porodičnog budžeta. Moreplovac ne mora dobiti pravi brod na zidu, već je zadovoljan i dobro odabranim foto- tapetom  ili “muralom” u porodičnoj izvedbi, ako ima iole likovno nadarenih članova. Kada  na zid dodate stvarno kormilo kojim kapetan može da upravlja ili pojas za spasavanje sa imenom broda, vreme je za plovidbu.  Gusari će se oduševiti mrežom za odmor kao u ptopalublju, koja će biti dobar kratkoročni “smeštaj” krupnijim plišancima pri usisavanju. Sve oko čega se potrudite, daće lični pečat sobi za predškolca.

SOBA ZA PREDŠKOLCA – CONDITIO SINE QUA NON

Ovo su uslovi koje morate poštovati da bi soba za predškolca bila smisleno uređena:

• Obezbedite zaštitu od sunca i adekvatan izvor prirodne svetlosti za radnu zonu

Ovo pre svega znači da je neophodno da sobu za predškolca možete zamračiti po potrebi. Najlakše rešenje su rolo zavese. Ako ih uskladite sa bojama sobe, doprineće prijatnoj atmosferi. Vodite računa da prirodno svetlo dolazi sa prednje i leve odnosno desne strane u zavisnosti od toga da li je dete dešnjak, odnosno koristi levu ruku kad crta ili piše. Za veče je neophodna stona lampa koju mališa lako sam može postaviti kako mu odgovara.  

• Pravilno postavite i odaberite radni sto i stolice

Dobro je da pri određivanju položaja radnog stola osim izvora svetlosti uzmete u obzir i ulazna vrata, kako bi ih dete videlo dok sedi, bez potrebe da se okreće. Za malu decu bolje je da su sto i stolice blago zaobljenih ivica zbog povreda, a za svaki uzrast treba adekvatno odrediti visinu ploče stola i veličinu stolice.

• Opreminte sobu fleksibilnim nameštajem

Ne mora sav nameštaj biti nov, a možete ga uzimati iz drugih delova stana ili kupovati u etapama. Važno je da imate plan, a ne da se prepuštate “naletu inspiracije”. Nameštaj u dečjoj sobi prati potrebe deteta, koje se menjaju sa uzrastom, zato je dobro da se lako pomera, zbog promene razmeštaja po želji i da se bez problema nadograđuje novim elementima. Poštujte ove savete i mada su ponekad elementi skuplji pojedinačno, na kraju ćete dobro proći u predelu novčanika.

https://www.youtube.com/watch?v=fSriumIGBZc

• Odaberite kvalitetan krevet i madrac

Oko ovoga nema pregovora, jer je u pitanju zdravlje. Pravilan položaj tela i kvalitet sna značajno utiču na rast i razvoj deteta. U zavisnosti od uzrasta, mališani u krevetu provode osam do dvanaest sati dnevno. Konsultujte stručnjaka. Ne štedite, uzmite najbolje!

• Planirajte dovoljno polica, fioka i prostora za odlaganje

Nedaleko od radnog stola osmislite dovoljno polica i fioka da “na dohvat ruke” bude materijal koji se koristi za crtanje, vajanje, lepljenje, čitanje, pisanje i slične aktivnosti. Nešto dalje se mogu naći ormani za odeću, police za igračke i drugi delovi nameštaja koje ste odabrali. Ispod kreveta, na vrhu ormana ili na nekom drugom “neiskorišćenom” mestu dobro je planirati prostor za odlaganje.

• Ne zaboravite slobodan prostor za igru

Detetu je neophodna igraonica, jer je igra njegov osnovni rad! Možete  svom jedinčetu  u maloj sobi “podizanjem” kreveta na sprat stvoriti slobodan prostor za igru ispod. Ako nakon uređenja sobe za predškolca ostane slobodan prostor u centralnom delu, funkciju igraonice možete naglasiti kupovinom 3D tepiha.   

• Predvidite “izložbeni kutak“

Neka uvek postoji makar pano ili tabla za crtanje, stavite jednu ili više poličica na delu jednog zida, koji mališani kreiraju u skladu sa trenutnim željama, interesovanjima ili raspoloženjima. Tu mogu izložiti svoje likovne radove iz vrtića, stvari koje su doneli iz prirode ili omiljene igračke

IDEJE MALE I VELIKE DECE O SOBI ZA PREDŠKOLCA

Slušajte pažljivo šta dete želi, od palete boja do tematike, pa mu “izađite u susret” što više. Ne plašite se da eksperimentišete tokom krečenja, jedan zid u jarkoj boji ili svaki zid u drugoj boji ili teget plafon na kome svetle mesec i zvezde učiniće vaše dete veoma srećnim, a sve su to samo prolazne faze. Za princeze ili vile, mali montažni “baldahin” sa nekoliko “presvlaka” od tila u odgovarajućim bojama napraviće čaroliju od odlaska u krevet, a na drvo od papir- mašea u kutku sobe mogu se smestiti razne stvari ako mu “dodate” kukice . Vozači brzih kola mogu dobiti 3D pistu na tepihu i tako dalje ideje se roje. Ovde se možete informisati o dizajnu dečjih kreveta, a ako imate vešte ruke možete svojim potomcima “nadograditi” kvalitetne, ali nemaštovite modele. Prostor za odlaganje mogu biti raznobojne plastične kutije sa poklopcem koje “pasuju” ispod klasičnog dečjeg kreveta, a ako posteljinu sašijete u istim tonovima i od preostalog materijala dodate “podne” jastuke punjene sunđerom ili detalje na postojećim zavesama, održavanje sobe u savršenom redu postaće deo zabavne igre.  I dok je za neke ljude orman izvor inspiracije, kao u knjizi “Lav, veštica i orman”, meni se taj komad nameštaja uopšte nije dopadao, dok jednom nisam videla Xylonov izlog u Beogradu, posle toga više ništa nije bilo isto. Slobodno pozajmite neki komad nameštaja iz druge prostorije, sa tavana ili iz podruma, prefarbajte, doradite i učinite da soba za predškolca postane “pun pogodak”

Dolazi vreme odmora, kada je porodica na okupu. Različit temperament, pol i uzrast dece, dok provode više vremena zajedno, izazivaju peckanje, rasprave i “natezanja” u kojima roditelji glume sudije što svakako nisu imali u planu kao jedan od ciljeva odmora. Tokom putovanja, takođe nije lako decu zadržati na sedištu autobusa, kola ili aviona. Na letovanju ponekad treba ostati u hladu ili na terasi restorana, što mališanima teško pada. U ovakvim situacijama od velike pomoći mogu biti društvene igre za predškolce. Privatni vrtić među svojim aktivnostima ima neke od njih, a neke će naučiti na putu, od roditelja koji su ih igrali u detinjstvu.

POBEDA ILI NEŠTO DRUGO?

Društvene igre su sve igre u kojima učestvuje dva ili više igrača. Saigrači ove aktvnosti preduzimaju prvenstveno radi druženja. Uz malo sreće i razne rekvizite kao što su tabla, kartice, kockice, figurice, papir i olovka, igrači se hvataju “u koštac” jedni sa drugima. Najbolje u svemu je što i ako izgubi, svako je sigurno pobedio dosadu i lepo se zabavio. Društvene igre za predškolce korisne su kada je porodica na okupu, zdrava su i edukativna zabava za najmlađe, a doprinose zbližavanju igrača kroz radost i smeh.

KAKO ODABRATI DRUŠTVENU IGRU ZA PREDŠKOLCE

Ima nekoliko kriterijuma za odabir igre koja će biti “pun pogodak”, a to su:

Uzrast dece

Mlađem uzrastu su zanimljive društvene igre za predškolce poput ““Čoveče, ne ljuti se” ili “Memorije”. U njima mogu da učestvuju ravnopravno sa više drugih igrača, a uz to treba da se potrude da “isprate igru” i budu “na visini zadatka” kad na njih dođe red.  Starijoj deci ove igre nisu dosadne jer zahtevaju neku vrstu strategije, a uvek im je interesantnije ako ima mlađih saigrača. Ipak, nešto stariji uzrast, uživa u pogađanju zagonetnog predmeta ili životinje ili jednostavnim kvizovima, dominama ili “Monopolu”. Cela porodica se lepo zabavlja, a roditelji su dodatno zadovoljni zato što deca uče da poštuju pravila, da čekaju svoj red, poboljšavaju svoje pamćenje, strpljenje, planiranje i koncentraciju. Za sve ovo su vrlo motivisani jer je u pitanju igra.

Osobine i veštine predškolaca

Svaka igra zaheva neku veštinu. Pri izboru one koju će igrati cela porodica, treba pre svega uvažiti osobine najmlađih, da bi saigrači bili što ravnopravniji. Ako niste imali priliku da igrate ranije igru koju planirate da ponudite predškolcima, pogledajte uputstvo na kutiji i procenite sposobnosti vaših igrača. Neophodno je da mališani razumeju pravila, a igra je uvek izazov. Mnoge društvene igre za predškolce pomažu razvijanje veština koje deca još nemaju. Kroz zabavu sa članovima porodice deca uživaju spontano učeći nešto novo.

Interesovanja mališana

Kada imate dilemu koja je prikladna igra za decu, igrajte se sa njima različitih igara i tako ćete najlakše otkriti u čemu najviše uživaju. Poslušajte male savetnike ako je njihov izbor uzrasno primeren i koristan. Stratezi koji pokoravaju zemlje svojih suseda na karti, možda nisu zainteresovani za “mozgalice” koje zahtevaju brojke i slova, koje su zanimljive deci sa bogatijim rečnikom. Društvene igre za predškolce bude znatiželju i potrebu za učenjem koje im ne pada teško jer se zabavljaju.

Vreme trajanja i broj igrača

Odgovore na pitanja koliko igra traje i koji broj igrača je neophodan, a koji maksimalan, utiču na izbor, ali nisu presudni. Mlađa deca uglavnom više vole dinamične igre koje traju kraće i u tom periodu “drže” njihovu pažnju. Nešto starija, mogu igrati duže, ali nisu za to raspoložena uvek. Zato je bolje krenuti od kraćih igara, koje se mogu ponavljati dok su deca zainteresovana. Da bi igra mogla da bude društvena, neophodno je da bar dva igrača učestvuju u njoj. Ako ima puno kandidata, a broj mesta je ograničen, napravite turnir po principu “svako sa svakim” ili se organizujte u dva šarolika tima. Tako će svima biti interesantno, a kroz igru jačaćete sportski duh i timski rad.

DRUŠTVENE IGRE ZA PREDŠKOLCE NA PUTOVANJU

Evo predloga koje možete prilagoditi sopstvenim potrebama, a prvog igrača odredite nekom razbrajalicom:

• “Lanac”- prvi igrač kaže neku reč, a naredni treba da kaže neku drugu koja počinje poslednjim slovom pethodne reči. Lična imena nisu prihvatljiva, a o geografskim pojmovima možete pregovarati. Ispada igrač koji ponovi reč ili koji ne može da se seti neke nove na zadato slovo.
• “Kalodont”- zahtevnija verzija prethodnog predloga, u kojoj umesto poslednjeg slova, narednu reč određuju poslednja dva slova. Pobednik je igrač koji može da kaže kalodont ili neku drugu reč posle koje nema nastavka, kao što je argument.

• “Zagonetni predmet ili životinja”-  igra u kojoj igrač zamisli predmet ili životinju, pa to zapiše ili nacrta na papirić koji presavije da ostali ne vide. Potom mu saigrači postavljaju pitanja tipa “da li” u krug. Svako pita sve dok su odgovori potvrdni. Kada igrač dobije odričan odgovor, dolazi red na sledećeg i tako dok neko ne pogodi. Nakon provere, onaj ko je pogodio zamišlja.

• “Pogodi ko si!”- slična prethodnoj, samo svaki igrač prvom do sebe napiše ili nacrta, na samolepljivom papiriću nekog lika iz crtaća ili bajke i zalepi mu na čelo. Svi saigrači vide, dok on postavlja pitanja, ne bi li pogodio ko je. Kada dobije negativan odgovor pita sledeći i sve tako ukrug. Prvi koji pogodi ko je pobeđuje. Za decu koja još ne barataju vešto olovkom, možete napraviti kartice na kojima su njihovi omiljeni junaci.
• “Pričam ti priču”- igra u kojoj prvi igrač kaže neku reč, a svaki naredni treba da ponovi sve što je prethodni rekao i doda svoju reč. Tako nastaje priča. Prvi koji ispusti neku od prethodnih reči ili pogreši ispada.

• “Na slovo, na slovo… “ – igra ide u krug, a svaki igrač kaže po jednu reč, na zadato slovo. Ko ne može da se seti ili ponovi neku od prethodnih reči ispada.

• “Čoveče, ne ljuti se!”- planetarno popularna igra koju su u davna vremena izmislili Indijanci, jednostavna i napeta, pogodna za sve uzraste i gubljenje  živaca. Ime, pod kojim je poznata danas, dobija tek 1910. godine u Nemačkoj. Svi smo je igrali uz pomoć kocke table i pijuna koji žure u kućicu. Prvi igrač kome ovo uspe pobeđuje, a gube svi koji se ljute.

Dakle, ne ljutite se već uživajte u društvenim igrama za predškolce u kojima je samo zabava obavezna!

 

 

Pida i Didija su s` jeseni leta gospodnjeg 1973. završili uspešnu karijeru imaginarnih prijatelja mog teče Milana. Kada su se roditelji tog dana vratili sa posla i baka otišla kući, “pala” su vrata od rerne. Novi šporet je imao više delova nego kad je kupljen. Naravno Milan je odmah okrivio Pidu i Didiju, objašnjavajući da nije on. Majka, sklonija da razume razne razvojne faze pitala je kako su oni to uradili, a kad je otac čuo da su se igrali klackanja, “pao mu je mrak na oči“. Preuzeo je stvar u svoje ruke, pa je teča “zaradio” dobre batine. Tog oktobra stojeći je duvao svećice na petom rođendanu, na kome se nisu pojavili ni Pida, ni Didija. Nije ih se ni setio svih ovih godina, dok nije našao slomljen ekran na mobilnom i ćerkicu koja stoji pored, objašnjavajući kako to nije ona, nego “dlugalica”…

IZMIŠLJENI PRIJATELJ- MODA ILI NEŠTO DRUGO

Izmišljeni prijatelj nije savremeni fenomen. Samo se više o njemu govori u poslednja dva veka. Možemo mirne duše reći da su porodični bogovi ili sveci zaštitnici, anđeli čuvari ili muze zapravo izmišljeni prijatelji koji su pružali utehu, inspiraciju ili vodili generacije mnogo pre nas. Na žalost, nema istorijskih izvora koji bi potvrdili postojanje izmišljenih prijatelja u ranom detinjstvu, jer je ovaj period života tek u prošlom veku dobio veću pažnju naučnika.

KO IMA VEĆE ŠANSE ZA IZMIŠLJENOG PRIJATELJA U VRTIĆKOM UZRASTU?

Stručnjaci kažu da su deca koja imaju izmišljenog prijatelja najčešće stara tri ili četiri godine, ali da pojava nije neobična u uzrastu od drugog do devetog rođendana. Istraživanja na ovom uzorku i njihovim roditeljima pokazuju da su u predškolskom uzrastu izmišljeni prijatelji zastupljeniji kod devojčica, dok u ranom školskom nema razlike između polova. Ova pojava češća je kod prvorođene dece ili jedinaca, a svi mališani koji imaju izmišljenog prijatelja su veoma kreatvni.

DA LI JE IZMIŠLJENI PRIJATELJ U VRTIĆKOM UZRASTU “REDAK ZVER”?

Imišljeni prijatelj je ne samo normalna, već dosta česta pojava u uzrastu dece koje pohađaju vrtić. Deca mlađeg predškolskog uzrasta još nemaju razvijene socijalne veštine potrebne za saradnju s drugom decom, pa se često sama igraju uloga, imitiranja i pretvaranja. Stručnaci se slažu da oko dve trećine dece od druge do četvrte godine u svojoj mašti stvara osobu, životinju ili predmet sa kojim postaje prijatelj. U vrtićkom uzrastu česti su monolozi i dijalozi sa igračkama, pa izmišljenog prijatelja nije lako primetiti. Neki od njih su stalno prisutni, a drugi se pojavljuju s` vremena na vreme. Postoje mališani koji imaju samo jednog nevidljivog drugara, najčešće istog pola kao dete, a drugi imaju više vrsta ili komada. Većina ovih prijatelja ima svoje lično ime i prepoznatljive osobine, koje su mešavina karakteristika koje samo dete ima i onih koje bi želelo da ima. Nije redak slučaj da imaju čarobne moći ili da su “zverovi”…

ZAŠTO MOJE DETE IMA IZMIŠLJENOG PRIJATELJA?

Ovo pitanje redovno sebi postave roditelji kada postanu svesni nevidljivog “gosta” svog mališana. Većina je zbunjena, a neki se ozbiljno zabrinu za zdravlje potomstva. Opustite se izmišljeni prijatelj u vrtićkom uzrastu nije razlog za brigu, već prolazna, razvojna, faza.

Ovo su neki razlozi zašto dete ima izmišljenog prijatelja:

• Uvek ima drušvo kada mu je potrebno- tempo svakodnevnih aktivnosti je toliko ubrzan da roditelji retko mogu da obezbede mališanima društvo kada oni to traže.
• Tu je idealan partner za igru- izmišljeni prijatelj pristaje na sve, a pravi drugari mogu da se suprotstave, pa i posvađaju ili da se spakuju i odu ako im se ne sviđa ova igra.
• Prebacuje na njega odgovornost za greške- izmišljeni prijatelj je dobra “žrtva” kada treba odgovarati za nestašluke ili greške u ponašanju, izlive negativnih osećanja i slično.
• Postaje sigurnije u sebe- dete mu poverava svoje tajne ili ohrabruje svog izmišljenog prijatelja. Na primer kaže mu da je u sobi samo mrak, nema ničega, čak ustaje da upali svetlo i uveri ga, a time zapravo rešava svoj strah.
• Bogati rečnik i usavršava govor- sa izmišljenim prijateljem se uglavnom razgovara, njemu se poverava, ali i daju saveti…treba tu puno reči i rečenica, nevidljivi drugar sve shvata i prihvata.

Deca imaju izmišljenog prijatelja kada izlaze iz faze “jedno pored drugog” i pelaze u fazu “jedno sa drugim”, počinju da dele igračke i čekaju svoj red. Sa njim isprobavaju različite emocionalno vođene postupke ili scenarije, u mašti, bez problematičnih posledica.

ŠTA DA RADIMO SA IZMIŠLJENIM PRIJATELJEM DETETA?

Odrasli se pitaju šta da rade kada se pojavi izmišljeni prijatelj. Evo predloga stručnjaka:

• Nemojte reći da izmišljeni prijatelj ne postoji.
• Nemojte se praviti da ga vidite i da komunicirate sa njim. Time zbunjujete dete.
• Pratite igru deteta i pustite ga da samo odluči kada će se izmišljeni prijatelj pojaviti i kada će (zauvek) otići. Budite aktivni posmatrač.
• Slušajte dete kada vam ga opisuje i pitajte koje osobine voli kod izmišljenog prijatelja, a koje ne. Na ovaj način saznaćete mnogo o svom mališanu.
• Ne dopustite da dete svaljuje krvicu na izmišljenog prijatelja. Blago ali uporno, bez izuzetka, insistirajte na detetovoj odgovornosti za sopstvene greške ili nestašluke. Ovaj savet primenjuje teča Milan. Za sada je strpljiviji od svog oca…
• Uključite dete u grupe vršnjaka. Važno je da nevidljivi prijatelj ne bude jedini detetov prijatelj, već da redovno bude u kontaktu i igri sa vidljivim velikim i malim drugarima.

DA LI JE IZMIŠLJENI PRIJATELJ ŠETOČINA U VRTIĆKOM UZRASTU?

Izmišljeni prijatelj nije štetočina u vrtićkom uzrastu. On to može postati u starijem uzrastu ako sprečava interakciju s drugom decom ili “krade” prilike da se dete priključi igri vršnjaka. Isključivo samostalna igra sa nevidljivim drugarom izaziva slabije razumevanje ili odbacivanje iz grupe. Za odvovarajući razvoj je neophodno da dete ima interakciju sa vršnjacima.

IMA LI RAZLOGA ZA BRIGU?

Nema. U uzrastu kada dete prelazi sa sa samosalne na saradničku igru izmišljeni prijatelj je odraz kreativnosti mališana. Novija istraživanja pokazuju da deca koja imaju nevidljvog prijatelja imaju i dosta vidljivih drugara, aktivnu maštu i sposobnost za nezavisnu igru. Zamišljeni prijatelj pomaže detetu da se bolje nosi sa različitim situacijama “nabijenim” emocijama. Vremenom samostalnu zamenjuje sve više grupna igra, što ne znači da jedna isključuje drugu. Većina dece spontano se oprosti od svog prijatelja, koji ostaje u čarobnom svetu mašte.

 

Ovo pitanje je svakodnevni refren koji lebdi negde na ivici svesti roditelja čija deca idu u predškolske ustanove. Bilo da su mališani već “veterani” u vrtiću, pa se mama i tata pitaju šta novo danas uče ili da su tek pošli u grupu, pa separaciona kriza i strah “puštaju filmove” u glavama odraslih. Logično da ovi poslednji, neiskusni, čim uzmu dete iz vrtića, radoznalo pitaju: ”Kako je bilo u vrtiću?” ili “Šta ste danas radili?” i ostanu bez očekivanog odgovora. Pa kako onda roditelj da sazna šta se detetu događa u vrtiću?

VAŽAN JE DOBAR ODNOS SA VASPITAČIMA

Znam ovo zvuči opštepoznato i samorazumljivo, ali neophodno je da imate dobru i svakodnevnu razmenu informacija sa odraslima kojima poveravate dete osam ili devet sati dnevno. Na početku su ti razgovori prilikom preuzimanja malo duži, zbog adaptacije i upoznavanja. Kasnije, to naravno ne znači da sa vaspitačicama provedete pola sata u razgovoru kada ostavljate dete, već da ih “u dve reči” obavestite ako se nešto vanredno dešava. Kada ga uzimate, od njih možete saznati da li je dete išlo napolje, jelo i spavalo, ima li nekog novog drugara ili je došlo do sukoba ili povrede. Važno je da imate dobar odnos sa vaspitačima i da prihvatate njihove savete ili obaveštenja kao dobronamerne, pošto “igrate za isti tim”, a ne da se sukobite oko prve sitnice u kojoj vam se stavovi ne poklapaju. Ne zaboravite vaše dete ne može baš uvek biti u pravu, isto tako ni vi, a ni vaspitačica. Svi smo mi ljudi i pogrešimo ponekad. Veća je šteta nego korist za mališana da zbog ove nepromenljive činjenice “zaratite” sa osobljem vrtića. U tom slučaju, razgovor se može svesti na svakodnevno “sve- je- bilo- u- redu”, a to je potpuno neinformativno, iako vam prija.

BEZ DIREKTNIH PITANJA O TOME ŠTA SE DETETU DOGAĐA U VRTIĆU

Kada roditelji krenu sa detetom iz vrtića, često mu postave neka od pitanja koja su im se “motala” po glavi tokom dana. Ali odgovori koje dobiju isto tako često ne zadovolje njihovu radoznalost. Evo kako to obično izgleda: “Kako je bilo u vrtiću?”- “Dobro.” “Šta ste radili?”- “Svašta.” ili još zanimljivije: “Ništa.” Sve što dete kaže pada kao kamen u bunar i “zatvara” razgovor na tu temu. Ako samo dete ne želi da govori, nemojte voditi razgovor o vrtiću “po svaku cenu”.

Mnogi roditelji kojima se ovo desi, pitaju se da li se desilo nešto loše i kako to “izvući” iz mališana? Ne brinite, najčešće nije to u pitanju, mada je potpuno prirodna vaša želja da učestvujete u važnim događajima iz vrtića kojima niste prisustvovali, tako što ih dete “podeli” sa vama. A kako se dete oseća? Srećno je što ste stigli po njega, sa vrtićem je gotovo i sada može da se opusti i uživa sa mamom i tatom koji ga bezuslovno vole i razumeju. I baš u tom trenutku, počinje “ispitivanje”, a ako nastavite u istom smeru izbacujete ga iz prirodnog toka stvari i prelazite u “gnjavažu”. Već je prošla faza “Dobro- Ništa- Svašta” razgovora, pa zašto ga onda mama i tata ne razumeju?

Dragi roditelji, ne zaboravite, deca se lakše “otvore”, malo kasnije, u igri, crtanju ili nekoj sličnoj aktivnosti, a nešto teže kroz reči. Neka još usvajaju nove reči, neka nisu pričljiva, a i “pričalicama“ je ponekad naporno da se sete šta je tačno bilo i to sklope u ispravne rečenice. I ne bojte se, šta se događa detetu u vrtiću, ako mu je važno, neće zaboraviti za dan- dva.

KAKO SAZNATI ŠTA SE DETETU DOGAĐA U VRTIĆU

Nestrpljivi roditelji koji ne žele da pričekaju i hoće da budu u toku odmah, mogu da pokušaju na sledeći način. Pogledajte dobro mališana i procenite kako se oseća, pa počnite od toga. “Izgleda mi da te je neko rastužio,” ili “Danas si baš dobre volje,” su rečenice koje govore da ste videli promenu, razumeli dete i da vam je važno. Možda izgleda neverovatno, ali ako ne postavite direktno pitanje, dete ne oseća pritisak da vam odmah odgovori, već može ako želi da vam ispriča. Ovako povećavate šanse da saznate šta se detetu događa u vrtiću.  

Ukoliko ovaj pristup ne “upali”, pređite na druge teme, pa se kasnije vratite na to što vas interesuje. Insistiranje uglavnom dovodi do kontra efekata, bilo dete oseća veliki pritisak, inati se ili uživa u svojoj moći da (ne)zadovolji vašu znatiželju.

Ukoliko vam dete kaže o čemu se radi, nemojte ga odmah bombardovati direktnim pitanjima o detaljima, jer će informacije “presušiti.” Lakše mu je da se lepo igra nego da se priseća i da vam objašnjava, a vi samo “ispaljujete” nova pitanja. Držite se pristupa koji je dao rezultate. Ako dete tužno kaže “Manja mi je uzela lutku i udarila me,” vaš ton treba da izrazi saosećanje, možete ponoviti: “Manja te je udarila, zato si tužna.” i dati mu prostora i vremena da objasni šta se desilo. U većini slučajeva roditelji se iznerviraju kad čuju ovakvu informaciju, pa tako “narogušeni” postave još nekoliko direktnih pitanja tipa: ”Gde te je udarila? Da li te boli? Da li si ti nju udarila? Jesi li rekla vaspitačici? Šta je onda bilo?” i dete odustane.

SAZNAJTE KROZ IGRU ŠTA SE DETETU DOGAĐA U VRTIĆU

Zgodan način da saznate šta se detetu događa u vrtiću i da pri tom svi uživate je igra. Možete se igrati vrtića, ali samo ako dete želi. Ako odbije ne insistirajte, sutra mu pokažite “novu” igru. Prepustite mu režiju, pa će samo tražiti da se opet igrate vrtića. Devojčice uživaju da oponašaju vaspitačicu u igrama uloga, a kad donesete plišane igračke, pustite potomka da “formira” grupu. “Upoznaćete” vaspitačicu i drugare mnogo bolje nego putem direktnih pitanja. Vi najbolje znate koje su omiljene aktivnosti vašeg deteta. Uključite crtanje ili dajte detetu fotografiju grupe u nekom vrtiću, pa se malo napravite neuki i pustite dete da vam “protumači” šta se tu dešava. Naravno da ovde može biti puno plodova mašte, ali će “isplivati” i neke stvari o kojima možete kasnije pitati vaspitačicu. A sada se igrajte se i uživajte.

 

Već smo pisali o tri razloga protiv ekrana u detinjstvu, a ovde ćemo se pozabaviti opasnostima koje mališane vrebaju sa druge strane ekrana. Nekada je bilo jednostavno, roditelji su reagovali kad se njihovo potomstvo zadrži napolju posle zalaska sunca, a kad su deca u kući nisu osećali da postoji razlog za brigu. Danas, je situacija drugačija, iako neki odrasli to ne priznaju.

NASILJE VREBA DECU SA DRUGE STRANE EKRANA

Scene koje obiluju nasilnim sadržajima nisu retke na ekranima. Ponavljanje takvih kadrova može da poremeti razumevanje uzročno- posledične veze i prilagođenost dečjeg reagovanja na neke društvene situacije. Gledano na duži rok remeti formiranje prihvatljivog sistema vrednosti kod sledećeg narštaja. Problemi sa ponašanjem češći su kod dece koja puno vremena provode ispred ekrana. Izloženost nasilju, u sopstvenoj kući, preko “prozora u svet”, izaziva kod dece polne i rasne stereotipe, uz smanjenu osetljivost prema svim vrstama nasilnog ponašanja. Posebna vrsta u kojoj deca učestvuju je nasilje putem interneta, poznatije pod imenom cyberbullying. U ovom slučaju nasilnik može ostati anoniman i ponašati se nasilnički bilo kada i bilo gde, ali mora imati i u učesnika sa druge strane. Upravo zbog sopstvenog učešća, deca ne govore ništa roditeljima, a kada stvari izmaknu kontroli paralisana su strahom.

ZAVISNOST VREBA DECU SA DRUGE STRANE EKRANA

Sprave čiji ekrani zavodiljivo bljeskaju i uvek su tu da odgovore na naša pitanja dizajnirane su tako da stvore zavisničko ponašanje. Kao i sve bolesti zavisnosti i ova se razvija postepeno pod firmom “mogu da ugasim kad hoću, ali samo da vidim još ovo,” a podležu joj svi uzrasti.  

Prvi znaci zavisnosti su:

• Sve duži boravak pred ekranom, jer se razvija tolerancija na stimulaciju i zadovoljstvo.
• Manje vremena za igru, koja je dečji najvažniji rad. Kad krenu u školu slabiji rezultati.
• Poremećaji telesne težine-  najčešće je u pitanju gojaznost.

• Poremećaji trajanja i kvaliteta sna. Svaki sat pred ekranom “košta” sedam minuta noćnog sna.
• Puno uzbuđenja i priče zbog sadržaja sa ekrana.
• Apstinencijalna kriza- u momentu kada se isključi ekran ili kada se ukine njegovo uključivanje, počinje nervoza, bes, svađa ili smanjenje pažnje i koncentracije tokom trenutnih aktivnosti.
• Asocijalno ponašanje- izbegava vršnjake i druženja van kuće. Radije gleda tablet nego da ode na nečiji rođendan ili u parkić.
• Nepoštovanje dogovora- laganje roditelja da se elektronske sprave nisu uključivale u toku dana ili da vreme ekrana nije “isteklo”.

PORNOGRAFIJA VREBA DECU SA DRUGE STRANE EKANA

Deca lako mogu postati žrtve dečje pornografije i pedofila na internetu. Sprovedena istraživanja pokazuju poraznu činjenicu da polovina dece školskog uzrasta ne bi prijavila da su uznemiravana odraslima u svojoj okolini. Internet daje mogućnost bolje organizacije i lakšeg dogovora oko umrežavanja svim korisnicima, pa i pedofilima. Oni mogu da izmisle podatke i naprave lažne profile na internetu i ostanu sakriveni, dok im tehnologija olakšava da vide žrtvu i njene podatke, godište, fotografije, planove i komentare. Iako stručnjaci tvrde da samo pet posto pedofila pokuša da zadovolji svoje prohteve u stvarnosti, ne treba zaboraviti da je to sto posto za svako napadnuto dete i njegovu porodicu.

NI SA NJIM, NI BEZ NJEGA

Uprkos opasnostima koje vrebaju sa druge strane ekrana, nemoguće ga je potpuno izbaciti iz kuće. Savremeni život nezamisliv je bez televizora, kompjutera, tableta ili mobilnog telefona. Naša deca su deca ovog veka. Ona dolaze u dodir sa ovim spravama od ranog uzrasta, to je njihova vrsta pismenosti. Ipak, slavni Stiv Džobs je izumeo iPad, ali je  priznao, tokom promocije, da njegova deca kod kuće ne smeju da koriste tablet. Danas se stručnjaci slažu, da deci treba što duže moguće odgoditi upotrebu elektronskih sprava. Realnost nam pokazuje da je, uprkos preporukama, upotreba već u predškolskom dobu neizbežna, ako ni zbog čega drugog, a ono da vaš pedškolac ne ispadne “glup u društvu” vršnjaka.

KAKO IZBEĆI ZAMKE DRUGE STRANE EKRANA

Roditelji su, verujem, suštinski zainteresovani za dobrobit svoje dece. Zato je neophodno da imaju dobar i otvoren odnos sa njima. Takođe, važno je da se obrazuju i obuče, kako bi mogli da se snađu u virtuelnom svetu, ali i da znaju šta vreba decu sa druge strane ekrana. Dete predškolskog uzrasta ne treba da ostaje samo pred ekranom. Najbolje je da se zajednički pripreme za otvaranje ovog savremenog “prozora u svet”  i dogovore oko pravila koja će poštovati kada ga upotrebljavaju. Ukoliko to ne učine, može im se dogoditi da otvore Pandorinu kutiju.  

OVAKO JE BEZBEDNIJE

Evo nekoliko korisnih predloga kako da utičete na bezbednost deteta pred ekranom:

• Ograničite vreme, bilo da je to pola sata ili da postoje dani kada se pogleda ekran, a dani kada ne.
• Vodite računa o sadržajima na ekranu.
• Pomozite deci da postanu kritički nastrojeni, raspravljajte o onome što ste videli.
• Deca predškolskog uzrasta vole da ponavljaju radnje i to je dobar način za razvijanje sigurnih korisničkih navika za upotrebu računara.
• Roditelj je model detetu i u ranom uzrastu mališani oponašaju odrasle. Ne činite ono što zabranjujete svojoj deci.
• Sigurno nećete otvoriti vrata i pustiti dete da ide samo, tako nemojte otvoriti “prozor u svet” i ostaviti ga bez kontrole ispred ekrana. Odrasla osoba treba uvek da bude uz decu predškolskog uzrasta tokom korišćenja interneta.
• Pristup  treba da bude ograničen na unaprijed određena web-mesta.
• Od ranog uzrasta treba razvijati svest da sve što se objavi na društvenoj mreži postaje javno i svima dostupno.

ZA KRAJ

Mališani, a ne retko i roditelji, naivno pristupaju “prozoru u svet”  i nisu svesni šta vreba decu sa druge strane ekrana. Sećam se slučaja srpske porodice Nastić u SAD-u, kojoj je oduzeto starateljstvo nad decom jer su na službenom laptopu oca pronađene fotografije nage dece u kadi. Kasnije su mališani vraćeni kući i nije bilo optužbi za zlostavljanje, a Srbi u matici i dijaspori su bili ogorčeni. Zapamtite na roditeljima, vaspitačima i odraslima u dečjem okruženju leži odgovornost bezbedne upotrebe elektronskih sprava. Roditelji su prvi učitelji svojoj deci. Na našem jeziku možete naći prevedene knjige koje govore o ovim temama, a iako to možda zvuči protivrečno, postoji nekoliko web sajtova gde su vam dostupne korisne informacije poput KlikniBezbedno ili PametanKlik.

Stvarne i izmišljene osobine, predmeti i bića stvaraju najfantastičnije kombinacije u dečjoj glavi sve do školskog uzrasta. U ovom periodu granica između zamišljenog i stvarnog za njih ne postoji. Tek ponekad je zapaze krajičkom svesti kao prolaznu i prelaznu izmaglicu. Odrasli, bilo da su roditelji ili vaspitači imaju pune ruke posla sa mališanima, a u ovom tekstu mogu pronaći još deset načina da podstaknu dečju maštu i uživaju zajedno sa najmlađima.

DEČJA  MAŠTA SMIŠLJA SVAŠTA

Mašta je neiscrpni izvor iz koga deca popunjavaju praznine u svom iskustvu i znanju, šireći vidike i sposobnosti, kako sebi, tako i odraslima. Iz gnezda igre, dečja mašta hrabro poleće do neslućenih predela i razvija njihovu neposrednost, iskrenost, sigurnost, umnost, a suzbija strah i netrpeljivost. Ova slobodna, svaralačka priprema mališana za kasniji život, omogućava im da sačuvaju kreativnost i otvorenost, da budu prilagodljiviji i inteligentniji, kada stvarnost postane jasno omeđena. To ne znači da  će svi koji imaju bujnu maštu u detinjstvu, kasnije postati umetnici i sanjari, već da će na svom životnom putu otkrivati drugačije mogućnosti, slobodno istraživati i pronalaziti nova rešenja, koja drugima promiču.         

OBEZBEDITE USLOVE ZA RAZVOJ DEČJE MAŠTE

Pričajte im priče, iz vašeg detinjstva, koje baš sad stvarate ili one koje su vama pričali kada ste bili mali. Čitajte im bajke, basne i pevajte pesmice. Mesite, crtajte, gradite, neka caruje sloboda i trenutna inspiracija. Koristite prirodne materijale koji pružaju uvek nove mogućnosti, kao što su pesak ili testo. Učinite sve što možete da dete ne bude “izbombardovano” utiscima sa ekrana, već da mu ostane dovoljno slobodnog prostora da  samo stvara svoje slike.  

PRVI NAČIN DA PODSTAKNETE DEČJU MAŠTU JE “LOVA ČKA” PRIČA

Prošetajte sa decom kroz park ili šumicu, neka svako ponese po jednu papirnu kesu i u nju skupi svoj “ulov” od deset različitih predmeta iz prirode. Na primer jedan list, jedan kamenčić, jedno  ptičje pero, jedan cvet i tako dalje. Kada se vratite, omogućite svakome da ispriča svoju priču, vadeći jedan po jedan predmet iz svoje vrećice, kao inspiraciju. Varijacija na ovu temu, po lošem vremenu, je skrivena priča. Pustite decu na petnaest minuta,  u “lov” na predmete koje ranije nisu primetili u prostoru. Svako dete treba da pronađe tri takve zagonetne stvari. Kada vreme istekne svi sednu sa svojim “ulovom” i stave ga ispred sebe. Odrasli imenuje svaki od predmeta  i kaže čemu služi ili kako je “dospeo” u prostor. Potom svako dete pravi svoju priču u kojoj su njegove tri stvari povezane. Ukoliko imate mogućnosti, decu možete povesti u muzej ili galeriju. Svako dete odabere iz daljine jednu sliku koja mu se najviše sviđa, pa potom kada priđete, iz odabrane slike treba da “izvuče” priču.

DRUGI NAČIN DA PODSTAKNETE DEČJU MAŠTU SU PRESAVIJENA STVORENJA

Neka svi učesnici sednu u krug, svaki isped sebe neka stavi prazan papir iz bloka broj pet,  obezbedite dovoljan broj različitih bojica i olovki. Neka svako počne da crta svoje svorenje iz mašte od glave, uključujući i vrat. Kada završe ovu fazu, treba da presaviju vrh papira, tako da samo krajičak vrata viri, a glava se ne vidi i dodaju papir sledećem učesniku na svojoj desnoj strani. Potom svako uzima papir koji je dobio i nastavlja da crta do struka. Ponovo treba presaviti delo tako da samo kraj srednjeg dela ostane vidljiv i dodati sledećem umetniku u desno. Onda svako dovršava presavijeno stvorenje iz mašte zaključno sa nogama. Na kraju se papiri još jednom pomere na desnu stranu i svaki učesnik dobije po jedno fantastično presavijeno stvorenje kome treba da “kumuje”. Na ovaj način ćete dobiti najneverovatnije likove i njihova čudna imena, a oni, kasnije, u zavisnosti od zaleta dečje mašte, mogu postati junaci novih pustolovina.

TREĆI NAČIN DA PODSTAKNETE DEČJU MAŠTU JE IGRA IZ FIOKE

U svakoj kući i kancelariji postoji bar jedna fioka u koju odrasli stavljaju stvari sa kojima ne znaju šta da rade. Kada ozbiljno razmislimo većina tih drangulija putuje ka konterjneru, ali zašto im ne podariti novi život? Dajte deci iz predškolske ustanaove jednu takvu fioku da je “pregledaju” i odaberu deset do petnaest najčudnijih sitnica. Ako ne znate čemu služe, niti kako su tu dospele, to je baš prava stvar. Potom uzmite jedan hamer, nekoliko markera i kockice kao za “Ne ljuti se čoveče” ili “Jamb”, napravite “Igru iz fioke”, koristeći sve odabrane drangulije. Igrajte zajedno ovu jedinstvenu igru i uživajte.

ČETVRTI NAČIN DA PODSTAKNETE DEČJU MAŠTU JE SLIKANJE BEZ ČETKICE

Rasporedite po prostoru sitnice poput parčića kanapa, sunđera, malo kudelje ili vunice različitih debljina i oblika, potom ostatke materijala od šivenja, pokvarene igračke, jabuke, šargarepu ili krompir isečene na pola, četvrtinu i kružiće ili nešto po vašem izboru. Pod zaštitite novinama ili folijom, pa preko stavite veliki papir, a okolo poređajte čančiće sa temperama osnovnih boja. Ostavite dečjoj mašti da se razmahne u ovakvom slikanju bez četkica i obavezno stavite na zid neobično delo koje će pleniti pažnju posmatrača.

PETI NAČIN DA PODSTAKNETE DEČJU MAŠTU JE FOTO- KOLA Ž

Pronađite “propale” fotografije, na kojima je neko trepnuo ili se opasno “nakezio”. One gde  je vetar pokvario frizure ili je neko neplanirano “utrčao” u kadar. Uvek postoje i one grupne, kojih ukućani žele da se “reše”,  jer je u prvom planu strina tračara ili bivši dečko koga više “neće očima da vide”.  Kada ste prikupili zavidan broj ovakvih primeraka, dajt deci makaze da ih iseckaju na parčiće po sopstvenom nahođenju. A onda uz pomoć lepka, mašte i nekoliko flomastera, stvarajte nova bića. To mogu biti vanzemaljci koji lete kroz svemir ili žitelji nekog srednjevekovnog zamka koji je posetila putujuća glumačka družina prpuna patuljaka i divova koji baš ćaskaju sa dvorskom ludom…tek kad počne sastavljanje delova ideje će samo prštati.

MAŠTAJTE I DALJE…

Dragi naši vaspitači i roditelji, ako smo podstakli vašu maštu da smislite još bezbroj načina da podstaknete dečju  maštu i uživate u tome, onda je ovaj tekst u potpunosti postigao svoj cilj. Ništa ne podstiče maštu tako dobro kao mašta i zato opet ispočetka, dečja mašta smišlja svašta…

Danas je nemoguće zamisliti život porodice bez vremena provedenog pred ekranom. Nije važno da li je to televizor, kompjuter ili mobilni telefon, od najmlađeg do najstarijeg člana, svi su svakodnevno izloženi uticaju ovih sprava. Ubrzan tempo života, pravovremenost informacija, gomila obaveza koju je važno završiti u toku dana, često zamagljuje uvid u vreme koje deca provode pred ekranom

DRUGA STRANA EKRANA

Reč televizija prvi put se pojavila 1900. godine i u bukvalnom prevodu znači “gledanje na daljinu”. Nakon drugog svetskog rata, postala je nešto dostupnija “običnim smrtnicima”, koji su zahvaljujući novom izumu imali utisak da “prisustvuju” mnogim istorijskim događajima vremena u kome su živeli. Sve je manje bilo onih koji su verovali da sa druge strane ekrana žive mali ljudi. Polovinom prošlog veka napravljen je prvi kompjuter, a pre tačno četrdeset i tri godine savremeni svet je dobio i prototip mobilnog telefona. Od tada počinje uticaj druge strane ekrana na ljudski rod.

KAD JE EKRAN BIO BOG…

Kako su ove sprave, bez kojih danas nema svakodnevnog funkcionisanja, ubrzano opremane sve kvalitetnijim ekranima u boji, ljudski pogled se „zalepio“ za njih i „odlepljuje“ se samo uz nadčovečanske napore. Osmišljen da nam pomogne i olakša, nudeći informacije, savete i rešenja ili bolju organizaciju, ekran je od sluge postao gospodar, a kako vreme odmiče, prerasta u sveznajuće i svevideće božanstvo, od koga zavisimo sve više i više, a odvajamo se sve manje i manje.

“I TAKO DAN ZA DANOM, PRED KOCKASTIM EKRANOM…”

Kako ove reči Branka Kockice iz uvodne špice njegove dečje emisije danas zvuče proročki. U ono vreme deca nisu sve te dane provodila pred ekranom. Mnogo više vremena provodila su u komunikaciji sa ukućanima, igri sa drugarima ili zabavi sa kućnim ljubimcima. Roditelji i rođaci čitali su im bajke pred spavanje, učili ih pesmice ili recitacije, a u sedam i petnaest uveče za njih je na programu bio crtani film, koji je signalizirao spremanje za odlazak u krevet.

PRVI RAZLOG PROTIV EKRANA  U DETINJSTVU JE STVARNOST

Veoma često roditelji, u brzini, odaberu instant rešenje, da se dete trenutno umiri i prestane da plače, da dovrši obrok, da ne pravi haos po kući, oni mu upale neki od sadržaja za mališane na televizoru, kompjuteru, tabletu ili mobilnom telefonu. Ali najlakše i najbrže rešenje koje je sve češće ekran, zapravo nije rešenje, već problem. U ovom trenutku, kratkoročno gledano daće željeni efekat. Mališan će se „zablenuti“ i prestati da plače, otvoriti usta i pojesti hranu do kraja, mirno sesti i „isključiti“ se iz stvarnosti. Zašto bi dete ulagalo napor da se okrene na podlozi, dopuzi do igračke i uzme je, kad na ekranu bljeskaju i blistaju boje koje ga zaokupljuju? Zašto da se trudi i uspravi kad ležeći može da gleda čuda neviđena? Sve češće kada pružim nekom mališanu igračku vidim da po njoj uporno treži dugmiće i šare koje su im slične pritiska. Da, deca žive u savremenom dobu koje je neodvojivo od dugmića, ali im je funkcionisanje u stvarnosti uslov za samoodržanje. Dugoročno gledano, ekran zamenjuje mališanima stvarnost i oni gube interesovanje za nju. Deca ne stiču svest o dnevnim rutinama, niti u njima učestvuju, već stiču svest o programskim šemama ili omiljenim sadržajima na ekranu, dok ih nečije ruke oblače, hrane, obuvaju, poje, stavljaju na nošu ili češljaju.

DRUGI RAZLOG PROTIV EKRANA U DETINJSTVU JE RAST I RAZVOJ

Osnovni zadatak roditeljstva je da dete osposobe za samostalno funkcionisanje. Za uspešno ispunjavanje ovog zahteva neophodno je da se mališanima obezbede uslovi za nesmetan rast i usaglašen razvoj. Iako toga često nismo svesni, veliki kamen spoticanja je preterano prisustvo ekrana u detijstvu. Čovečja vrsta evoluciono nije spremna za dvodimenzionalnu sliku i njenom dužom upotrebom, kao i intenzivnom i prekomernom stimulacijom sa ekrana dolazi do nepovoljnih uticaja na rani razvoj mozga. Slično je primećeno i kod razvoja govora, koji se sa ekrana često odvija na stranom jeziku, a i na maternjem je mnogo brži nego u svakodnevnom obraćanju detetu. Lično iskustvo, u tri dimenzije je pravi pristup mališanima koji u prve dve- tri godine života treba da završe nekoliko velikih škola, počevši od sedenja, hodanja, trčanja, penjanja, preko žvakanja, samostalnog hranjenja, presvlačenja, govora i navikavanja na nošu. Ekran im oduzima dragoceno vreme za ove aktivnosti, nepovoljno utiče na adekvatan fiziološki razvoj različitih organa, umanjuje im pažnju, koncentraciju i upornost. Deca zahvaljujući tome postaju sve pasivnija, tromija i nespretnija.  

TREĆI RAZLOG PROTIV EKRANA U DETINJSTVU JE KOMUNIKACIJA

Dete koje je uticaju ekrana bilo nekonstrolisano izloženo od najranijeg doba, ima slabiju interakciju sa osobama u svojoj okolini. Ma koliko se odrasli trudili da zainteresuju dete, oni ne mogu da ponove bljeskanje ekrana na koji je naviklo. Oni takođe ne mogu da pevaju uz pratnju muzike, da izvode različite igračke tačke ili zvučne efekte. Sve u svemu, sa ekrana dopire mnogo zanimljiviji program od mame i tate koji imaju obaveze i nisu zabavni po ceo dan. Stoga dete plače, dok ne dobije svoju najomiljeniju igračku, a to je sve češće ekran koji ga hipnotiše. Elektronske sprave ga zabavljaju i od njega ne zahtevaju apsolutno ništa, tako da ostali ukućani mogu u tišini da se posvete svojim aktivnostima. Ovo je mir kupljen po veoma visokoj ceni, jer direktno slabi potrebu za komunikacijom kod deteta. Kasnije su odrasli zbunjeni što dete ne obraća pažnju na ljudske prilike u svojoj okolini, nije zainteresovano za interakciju, ne ume da se igra sa drugima i nema potrebu da govori.

OD PROZORA U SVET DO PROMAJE U GLAVI

Ko danas zna napamet brojeve telefona najbližih prijatelja i rodbine, ko ne konsultuje Vikipediju, ko se ne oseća kao da je izgubio mozak kada zaboravi mobilni ili nestane net?  Za svaku promenu u načinu života treba da protekne najmanje jedna decenija kako bi se moglo zaista uočiti na koji način utiče na ljudske jedinke. Danas je preporuka da deca do druge godine uopšte ne treba da budu izložena uticaju ekrana. Ako se ne može nastaviti na isti način, do pete, sat vremena u toku dana, bi po mišljenju stručnjaka, trebalo da predstavlja maksimum. Uzroci za ove preporuke nisu nimalo naivni, što se vidi iz navedena tri razloga protiv ekrana u detinjstvu.

„Vuče, vuče, bubo lenja,

Šta će reći pokolenja?

Vodio si život buran,

A ostao nekulturan…“

Za sve mališane, koji su radoznali i žele da se kreću kulturnom putanjom u subotnje veče dvadesetog maja, organizatori Noći muzeja pripremili su Dečju turu. Ovaj specifično osmišljen i prilagođen deo pomenute kulturne manifestacije prvi put se u Beogradu odvijao 2015. godine, a zahvaljujući svom uspehu ostao je u programu i svakog narednog proleća.

ŠTA NUDI KULTURNA PUTANJA ZA NAJMLAĐE OVE GODINE?

Otvaraju se vrata Beo zoo vrta na Kalemegdanu, gde najmlađi mogu, uz druge zanimacije i da „uđu“ u avanture jedne od njegovih legendi majmuna Samija i njegovog prijatelja Vuka. To nije nekulturni vuk iz pesmice, već likovni umetnik, tadašnji direktor Vrta dobre nade, Vuk Bojović. Već tradicionalno, paviljon Cvijeta Zuzorić, na istoj lokaciji, ove noći pretvara se u Dečji paviljon, u kome će „oživeti“ nekadašnje igračke za decu. Na Fakultetu veterinarske medicine, održava se likovna radionica, uz izložbu skeleta različitih životinja, a na Hemijskom fakultetu najmlađi posetioci se mogu uključiti u izvođenje ogleda. Ako mališani vole da slažu slagalice, to ih čeka u Pedagoškom muzeju, a ko je za akciju sa lukom i strelom, treba da se drži Beogradske tvrđave. U svet računarskih igrica i matematike mališani se mogu zaputiti kroz  Galeriju nauke i tehnike SANU, a do najrazličitijih ribica i kornjača, kameleona, pirana i zmija najhrabriji stižu u jedinom Javnom akvarijumu i tropikarijumu u Beogradu tokom Dečje ture ovogodišnje Noći muzeja. Više informacija o ovim i ostalim lokacijama, aktivnostima i njihovoj satnici, kao i planiranju sopstvene staze, koju treba obići od pet po podne do devet uveče, roditelji mogu pronaći na zvaničnom sajtu manifestacije.

TEMA NOĆI MUZEJA

Ove godine, u kojoj se obeležava stogodišnjica Oktobarske revolucije, programska tema Noći muzeja podstiče na razmišljanje o velikim i malim revolucijama koje su promenile svakodnevni život ljudi. Novi pravci u muzici, modi, filmu, književnosti, pozorištu, likovnoj i primenjenoj umetnosti, obeležili su protekli vek. Stoga u programu četrnaeste beogradske Noći muzeja svoje mesto nalaze revolucionarne pojave u umetnosti poput Lubardinog slikarstva, mjuzikla „Kosa“, filma „Skupljači perja“ ili romana „Majstor i Margarita“. Revolucije, bilo da su naučne, umetničke ili političke u savremenicima često bude strah. Naš nobelovac, Ivo Andrić, umiruje svojim rečima: „ Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.“  U želji da mu verujemo, ipak smo srećni što ovde nije reč o kulturnoj revoluciji, već o kulturnoj manifestaciji.

KOLIKO KOŠTA KULTURNA PUTANJA ZA NAJMLAĐE?

Deca do pet godina starosti u pratnji roditelja ne plaćaju ulaznicu. Karte su u pretprodaji od dvadesetog aprila i košaju 450 dinara, do dana manifestacije. Dvadesetog maja karte koštaju 500 dinara, važe za po jedan ulazak na sve lokacije Noći muzeja i od četiri po podne do ponoći tog dana priznaju se kao vozne isprave na svim linijama gradskog prevoza u Beogradu. Više informacija o prodajnim mestima na www.eventim.rs

KAKO JE BILO PRETHODNIH GODINA?

Kažu da jedna slika vredi kao hiljadu reči, a onda verovatno jedan video pokriva još više. Ako niste bili učesnik prethodne godine, jer je vaše dete bilo malo, ovde možete videti kako je Beograd oživeo u toploj majskoj večeri pod sloganom „Otvori oči u noć.”

ŠTA JE TO NOĆ MUZEJA?

Noć muzeja je kulturni spektakl koji se odvija u više od sto dvadeset gradova širom sveta, od Filipina, do Buenos Airesa, a o Londonu, Moskvi, Parizu, Pragu i da ne govorimo. Prva manifestacija pod nazivom Duga noć muzeja održana je 1997. godine u Berlinu, a kako je požnjela veliki uspeh, počela je da se širi i na druge gradove i države. Na inicijativu Francuske se od 2004. pretvorila u jedinstvenu „Evropsku noć muzeja“, sa stalnim terminom, u subotu najbližu osamnaestom maju, Međunarodnom danu muzeja. U Valjevu postoji od 2002. godine, a u Beogradu od 2005. Tokom naredne decenije, broj srpskih gradova koji su uzeli učešće prešao je šezdeset, a broj posetilaca dostigao je petsto hiljada. Srbija je jedna od četrdeset pet evropskih država u kojima je tokom Noći muzeja prošle godine bilo otvoreno oko dve hiljade institucija kulture.

ZAŠTO SE ORGANIZUJE NOĆ MUZEJA?

„U školi ga ne vide,

Nema ni maturu,

U muzeje ne ide,

Prezire kulturu…“

Osnovna ideja Noći muzeja je da se, posetiocima, a najviše, mladima, omogući da muzeje i galerije, posete u svom ritmu, kada se uobičajeno zabavljaju i provode. Umesto da ih nastavnici i profesori vode da se „kulturno uzdižu“ kako se to nekad govorilo, sada imaju mogućnost da sami odluče, izaberu i posete ono što ih zaista interesuje. A da bi mladi umeli da izaberu i imali interesovanja, kulturne navike i potrebe treba negovati, razvijati i zadovoljavati od malih nogu, kao i sve druge, što omogućava i Dečja tura Noći muzeja. Neke zemlje postavljaju tematske izložbe tokom ove manifestacije, a neke otvaraju vrata stalnih postavki, u nekim gradovima se organizuju edukativni i zabavni animatorski programi, a u nekim se omogućuje besplatan ulaz. Brisel je grad koji ovakve kulturne događaje priređuje nekoliko puta godišnje, dok zemlje poput Nemačke ili Bugarske, vode računa da se program ne odvija istovremeno u svim gradovima, kako bi posetioci mogli da pogledaju sve što ih zanima.

INTERAKTIVNI PRISTUP ZA NAJMLAĐE

Ima roditelja koji se pitaju kako će njihovi mališani reagovati na ovu kulturnu avanturu. Naravno, da pre kupovine karata treba proceniti pokazuje li dete interesovanje i ima li pozitivna prethodna iskustva. S druge strane, pri donošenju odluke, treba uzeti u obzir i da je ovo dobar prvi susret sa muzejima i galerijama, jer je program osmišljen baš za najmlađi uzrast, a biće prisutni i vršnjaci. Interaktivni pristup kroz igre, radionice i oglede je pravo rešenje za decu i omogućava im da pipnu i probaju razne stvari, koje u redovnoj poseti izložbi ili stalnoj postavci ne bi bio dozvoljen. Širina tema i raznolikost aktivnosti je takva da nudi po nešto za svakog mladog posetioca, a na roditeljima je da naprave adekvatnu kulturnu putanju za najmlađe, koja ne treba da bude pretrpana, a dete neka uživa u nečemu što voli, ali neka upozna i nešto novo, što će tek zavoleti.

Svaki roditelj želi samo dobro svom detetu, ali ponekad važi ona stara da je put u pakao popločan dobrim namerama.

NA NIČIJOJ ZEMLJI

Lopta se sa dečje polovine terena, gde su se polovinom prošlog veka delili od strane roditelja i vaspitača crveni i žuti kartoni kad se prekrše pravila, prebacila na roditeljsku polovinu. A tu je sve manje živahnih i žustrih akcija koje plene svojom zavodljivošću, sve manje kreativne igre, efektni golovi su postali retkost. U proseku sve stariji, ovi igrači se tromo vuku po terenu izmučeni dilemama koja pravila važe, a koja ne i ima li više uopšte pravila u ovoj igri koja se zove pravljenje ljudi. Za razliku od njih, nove generacije su uvek mlade, pune energije, kreativnosti i želje da pomere granice… A kad tih granica nema i lopta i igrači mogu da završe daleko izvan terena, na ničijoj zemlji…

ČETIRI P ZA PRAVU STVAR

Roditelji koji su u dilemi oko pravila, mogu se sa punim poverenjem osloniti na ova četiri:

1. Pokazivanje ljubavi
2. Podrška
3. Postavljanje granica i
4. Poštovanje.

Prava stvar koju dobijate poštujući ova pravila je dobar i kvalitetan odnos sa vašim detetom. Naravno da ovako zvuči idealno, ali kada ste vi u žurbi, dete kenjkavo, pa još i kiša pljušti, učinili biste sve da prestane cika… E, to je zamka, tako mu ne pokazujete ljubav, već sopstvenu slabost, ne podržavate željeni oblik ponašanja, raspadaju se granice, a ne poštujete ni sebe, ni dete. Budite čvrsti prva tri- četiri puta i cika koja ne daje rezultate će jenjavati. Ne vičite na dete!  Ako popustite i odreagujete na bilo koji način, ovakvo ponašanje pokazuje se delotvornim i dete će ga pojačati ili produžiti do dostizanja željenog cilja.

ZAŠTO JE VAŽNO POSTAVLJANJE GRANICA DECI ?

Roditelji se često plaše da će postavljanjem granica biti prestrogi, čak nemilosrdni, prema tom malom i nežnom biću kome žele sve da pruže. Samo razmislite, da li je za bilo koje dete dobro da uradi sve što mu padne na pamet? To pitanje važi i za najraniji uzrast u kome vam se ne čini baš primereno, ali ne zaboravite, vaše dete će porasti, prohodaće, biće tinejdžer, a isto pitanje ostaje…Da li biste ga fizički pustili da se igra u neograđenom dvorištu? A mentalno? Fiziološki gledano, mališani nemaju razvijen nadčeoni režanj mozga zadužen za odlučivanje, zato nas njihova mašta stalno iznenađuje i njima sve izgleda moguće. Dakle, roditelji ovo je vaša dužnost. Kada su adekvatno postavljene granice deci, ona se osećaju sigurno i zaštićeno. Određene rutine im smanjuju nepoznato, koje izaziva neizvesnost. Postavljanje granica deci, omogućava im da steknu realniju sliku o svetu oko sebe i svom mestu u njemu. Razumevanje da se svet ne vrti oko njega, olakšaće detetu da se nosi sa frustracijama koje su neizbežne u životu, jer ne može uvek biti baš onako kako ono želi. Granice ne važe samo za decu, već i za roditelje, često je veoma važno da povučete granicu do koje mere ćete pomagati vašem mališanu. Iako biste mu sve pružili, dodali i učinili, za njega je najveća pomoć da mu ne pomognete u onome što uz malo truda može da uradi sam. Dete koje stiče veštine, pronalazi rešenja i savlađuje prepreke, doživljava neponovljiv osećaj zadovoljstva i samopouzdanja, sa dobrim izgledima da bude samostalno u životu.

KOJE GRANICE POSTAVITI DECI?

Uvek je poželjna dobra mera, a to znači da roditelj nije ni diktator, ni drugar svom detetu. Roditelji treba da prate i uvažavaju sazrevanje i potrebe u procesu postavljanja granica deci i da ne preteruju sa brojem neprikosnovenih pravila. Dakle, neophodne granice tiču se:

1. Zdravlja

One govore o obrocima, ličnoj higijeni i spavanju. Ovde je naravno reč o vremenu kada se ove aktivnosti odvijaju, a kod obroka i o sadržaju, više nego o količini. Naravno, ne mora dete na znak pištaljke u pola devet u krevet, ali ni bauljanje po kući oko ponoći ne utiče dobro na njegov razvoj. Istina je da svako od nas ima hranu koju više voli, ali to ne znači da detetu treba povlađivati u smislu jednolične ishrane, izbegavanja supe ili voća, a pri tom neprestanom uzimanju grickalica. O uticaju kupanja, pranja kose i zuba na zdravlje, iskreno verujem da postoji opšta saglasnost.  

2. Bezbednosti

Postavljaju se radi izbegavanja ozbiljnih povreda i nesreća. Nema pregovora oko istrčavanja pod kola, motanja oko vrele ringle ili feniranja u kadi punoj vode. U kontrolisanim uslovima detetu se mora dozvoliti sloboda i tu će uvek dolaziti do sitnijih povreda prilikom usavršavanja različitih veština.

3. Nepoštovanja  

Roditelji sve ređe povlače veoma važnu granicu između neslaganja i nepoštovanja. Dete će se uvek boriti, dete ima pravo da bude nezadovoljno nečim i da to iskaže, ali roditelj ga mora poučavati šta je neslaganje, a šta nepoštovanje. Slično je i sa poštovanjem dogovora, kao kod odlaska u prodavnicu, kada deca žele sve i žele sad. Uspostavite dogovor ranije, a ne podležite vrištanju i dreci u samoj radnji, inače ste „obrali bostan“. Najbolje pouke vezane za ove granice daju roditelji svojim primerom, čvrstinom i povremeno ignorisanjem nepoželjnog ponašanja. Ako vi jedete sve namirnice, dete će to spontano usvojiti, ako ne pretrčavate ulicu van semafora, smanjujete šanse da dete to pokuša. I naravno, ako se odnosite prema članovima porodice sa poštovanjem i poštujete napravljene dogovore i dete će tako činiti.

ULOGA REČI U POSTAVLJANJU GRANICA DECI

Uloga reči je u ovom procesu mnogo manja od uloge dela, kao i u svemu što se tiče dece. Ipak postoji nekoliko pravila koja treba uvažiti:

• Pozovite dete imenom
• Pogledajte ga u oči i sačekajte da uzvrati pogled
• Upotrebite odgovarajuću jačinu glasa i intonaciju, jer mu saopštavate nešto važno
• Rečenice treba da budu kratke i jednostavne
• Što manje pravila i objašnjenja – to bolje, da se dete ne „isključi“
• Budite nežni, ali nepokolebljivi
• Sa napretkom u govoru, počnite da pravite dogovore
• Insistirajte na obostranom poštovanju i uvažavanju.

Da parafraziramo Boru Čorbu za kraj „teoretski ovo lepo zvuči, malčice je drukčije u praksi, mnogo toga još uvek se uči“… Zahtevi i dileme roditeljstva jesu veliki, trudite se iskreno i već ste dorasli zadatku.