PROGRAMI U VRTIĆIMA MONTESORI I NTC

Pored klasičnog, postoje i drugačiji programi u vrtićima,  predstavljamo vam neke od njih.

Montesori program je danas priznata vaspitno-obrazovna metoda koja naglašava značaj samoaktivnosti deteta i individualni tempo razvoja. Suština nije poučavanje deteta, već obezbeđivanje podsticajne sredine koja povećava dečju radoznalost i omogućava im da kroz igru spontano uče otkrivanjem.

NTC znači NIKOLA TESLA CENTAR kako su članovi MENSE odlučili da imenuju odsek za talente. To je sistem učenja, odnosno specijalizovani  program za roditelje, vaspitače, nastavnike i decu u vrtićima i školama, koji se širi kao nova vaspitno-obrazovna metoda.

Ovid programi u vrtićima su stvoreni od strane stvorili su lekara. Pre više od jednog veka italijanska lekarka Marija Montesori osmislila je svoju metodu iz empirijskog proučavanja dece sa problemima u razvoju. Za razliku od nje, neurofiziolog Ranko Rajović je istražujući, sa internacionalnim timom stručnjaka, u oblasti kreativnog učenja i razmišljanja napravio NTC sistem u XXI veku.

Montesori metoda  vođenjem i usmeravanjem datog potencijala deteta,  razvija ga do njegovog prirodnog maksimuma. Po ovoj metodi radi se širom sveta, a danas je najviše prisutna u Holandiji, Danskoj, Americi, Indiji, Japanu i  Kini.

Cilj NTC programa je razvoj sposobnosti i kreativnosti kod dece i on se do sada se sprovodi u 17 država Evrope.

DECA SU BIĆA IGRE

A šta deca najviše vole da rade? Najviše vole da se igraju. Autori ovih programa naučili su iz sopstvenog iskustva da ovu dečju potrebu moraju poštovati i na njoj temeljiti dalje aktivnosti, ako žele uspeh. I najbolji program može propasti, ako ga deca ne dožive kao igru već kao prinudu.  

Razlika ova dva drugačija programa u vrtićima vidi se u ulozi odraslog, koja je u Montesori pedagogiji mnogo pasivnija u odnosu na NTC sistem.

 

POMOZI MI DA TO URADIM SAM

U Montesori programu vlada mišljenje da dete od rođenja pa do svoje šeste godine ima “upijajući um”, uz napomenu da postoje periodi koji su idealni za razvoj određene veštine ili sticanje određenog znanja. Tada je veoma važno da sredina u kojoj mališani borave bude podsticajna. Postoje dizajnirani Montesori materijali podsticajni za svaki uzrast, na primer za raspoznavanje veličine, oblika i težine poput cilindara, kocki, štapova različitih dimenzija koji se mogu slagati, ubacivati ili od kojih se može graditi, potom obojene i termičke pločice itd. Sve oblasti koje se izučavaju su međusobno povezane i u svakoj se ide od jednostavnog ka složenijem, a za rešavanje zadataka deca u uzrasno mešovitim grupama koriste različite knjige i slagalice ili učestvuju u umetničkim projektima. Dete je slobodno i samo bira igračke i didaktičke materijale koji se nalaze dostupni u prostoru, kao i zadatak koji će rešavati. To je njegov rad koji se poštuje, ali ima obavezu da rekvizite vrati u početno stanje kada završi, kako bi i drugi mogli da ih koriste. 

U suštini možemo izdvojiti četiri oblasti na koje se odnosi Montesori metoda: veštine praktičnog života, učenje kroz korišćenje čula, maternji i jezik umetnosti i na kraju matematička i geometrijska saznanja. Deca su svakodnevno fizički aktivna, dele sve sa drugima i poštuju ih, uče se redu i tako se samousavršavaju.

NEKA SE VRTI

U NTC programu smatraju da od rođenja do sedme godine, naši neuroni u mozgu intenzivno uspostavljaju nove veze, gase stare i učvršćuju one veze koje prepoznaju kao značajne, što utiče na razvoj inteligencije.

Sve aktivnosti su podeljene u tri faze senzomotoričkog i kognitivnog razvoja.

U prvoj fazi osnova razvoja je kretanje. Stimulišite dete da se prevrće, okreće, kotrlja, puzi, savlađuje prepreke, skače i hoda, trči ili se vrti u krug. Održavanje ravnoteže, kopanje po zemlji, skakanje u barama,

pešačenje po neravnom terenu i padanje su takođe svakodnevno neophodne aktivnosti za razvoj kore velikog mozga. Stručnjaci naglašavaju takođe značaj razvoja sitne motorike, svih pet prstiju i dinamičke akomodacije oka. Upozorenje za roditelje: višečasovno gledanje televizora, tableta ili kompjutera, kao i igranje video igrica usporava ili onemogućava  prethodno opisane radnje koje su neophodne za razvoj mozga.

U drugoj fazi vodeću ulogu ima govor i crtež, imenovanje ili crtanje stvari i bića, njihovih osobina i razvrstavanje po različitim kriterijumima. Karakteristčne aktivnosti su misaone klasifikacije, serijacije i asocijacije. Naučnici smatraju da rana stimulacija u ovoj oblasti, već od treće godine, dovodi kasnije do vrhunskih rezultata na testovima funkcionalnog znanja. Aktivnija uloga odraslih u ovakvim igrama ide uz upozorenje:  Sve usmene ili crtane, vizualizovane odgovore toplo prihvatite, jer dete ima pravo na svoju asocijaciju i odgovor koji vi niste predvideli. 

U trećoj fazi razvija se divergentno i konvergentno mišljenje i funkcionalno znanje. Konvergentno mišljenje je logički ispravno i dozvoljeno samo u određenom pravcu koji se završava jedinim tačnim odgovorom. To su zadaci tipa: zaokruži tačan odgovor ili izbaci uljeza…Takva vrsta mišljenja je dominantna u školskim udžbenicima i na testovima znanja kod nas. Nasuprot tome, divergentno mišljenje se naziva kreativnim, a podrazumeva razmišljanje u različitim pravcima. Vođeni maštom i osećanjima tražimo što više neobičnih odgovora i svi su tačni. To su zadaci tipa: rešavanje misteriozne priče ili šta radi kišobran koji se plaši kiše itd

Po ovom programu učenje je igra i najuspešnije je kada izgleda da se obavlja usput. Igrači su koncentrisani i žele da nađu rešenje, pa povezuju prethodna iskustva, asociraju i razmišljaju u svim pravcima. Kada reše problem veoma su srećni. Ako tako pristupimo udžbenicima i stvorimo naše slike i asocijacije, postigli smo funkcionalno znanje. Evo primera jedne stimulativne pitalice: Preko koje životinje pređe najviše pešaka?  Umesto pitanja: Koja životinja je crno bele boje i liči na konja? Upozorenje: Đaci treba da se igraju i otkrivaju rešenja. Ako pomisle na učenje, počinje mučenje.

A U STVARNOSTI?

Period od rođenja do šeste odnosno sedme godine deteta najznačajniji je za razvoj uma, mozga ili inteligencije. 

Roditelji prezaštićuju svoje potomke, raščišćavaju im prepreke i ne postavljaju izazove,  čak rade umesto dece. Na ovaj način čine im „medveđu uslugu“ i sputavaju razvoj detetovih potencijala, pa među njima i inteligencije.

Vaspitači i učitelji aktivno „ukalupljuju“ decu. Ne ostavljaju im slobodu i ne igraju se sa njima.

Sa gorenavedenim složile bi se pristalice oba drugačija programa u vrtićima koje smo predstavili . Postoje privatni vrtići u Srbiji koji rade po Montesori i NTC metodama. Obe su akreditovane u našoj zemlji i imaju svoje specifične materijale, a ukoliko ste zainteresovani za edukaciju, organizuju seminare.