Igra danas se u mnogome razlikuje od vremena kada smo mi bili mali. Nekada je detinjstvo najvećim delom proticalo u igri i pored svakodnevnih obaveza. Svaka nova dolazeća generacija dodavala je neke nove igre na već postojeće.

Većina današnje dece se manje igraju nego njihovi roditelji, bake i deke. Više su pasivno vezana za TV ekran, tablet, telefon- jednosmernu komunikaciju sa kompijuterima. Sve je manje “bezbednih” mesta na kojima se može potrčati, skočiti, popeti se, klizati se…

A to nije sve. Većina današnje dece često ne umeju da se igraju. Kako to?

Ko je ranije generacije učio da se igraju? Zar decu treba učiti igri?!

Decu u prošlosti niko nije podučavao igranju, za to nije postojala potreba. Igre su se spontano prenosile sa starijih na mlađe, svi su se mnogo više družili među sobom, posećivali. Bake i deke su bili uz unuke, roditelji su imali drugačije radno vreme i bili su više uz decu. Bilo je više braće i sestara, dece iz komšiluka… Na ulicama je bilo bezbednije, šumarci i poljane su okruživali svako naselje.

Danas je sve to skoro isčezlo. Naročito za gradsku decu. Čak su i parkovi sve manji, dele se i sa kućnim ljubimcima. Čak i kada deca imaju vremena za igru, zavučena između solitera, često ne znaju šta će sa sobom. Otkinuće neki štap i mlataraće sa njim, imitirajući nekog ili nešto, dok će ga ostali sa čuđenjem posmatrati i u sebi pomisliti „ šta će mu to, povrediće i sebe i druge“. Ili pak u nekom betonskom kutku prebrojavaće sličice ili tokene, razmanjivajući ih ili se kockati sa njima u maniru „glava- pismo“.

Ako gde ima kakvog peska ili blata pokušaće od toga da  naprave nešto, ukoliko  ih ne prekine neko od odraslih sa komentarom: „ Ne, to je prljavo, tu se igraju mace i kuce. To je izvor bakterija!“ Ponekad zadirkivaće se međusobno… Ponekad i potući. Izvodiće vratolomije biciklom, šutiraće loptu, ali pri tom će morati da paze da ne razbiju prozor, očešu automobil, probude mrzovoljnog komšiju, istrče na uvek prometnu ulicu. Deca se osećaju sputana, a često im je dosadno, što izaziva mrzovolju. U parku često čujemo glasove odraslih: „Ne trči!“ „ Ne penji se!“ „Ne skači!“ „Polako, pazi!“ „ Ne diraj to!“ „ Vidi kako si znojav, razbolećeš se!“

Došlo je vreme da učimo decu igri i da mi učimo kako da se igramo sa njima!

Potreba za tim postoji i kod jednih i kod drugih, samo je treba zadovoljiti na pravi način. Za početak, vratimo se mi odrasli u svoje detinjstvo i igrajmo se sa decom poznatih igara( lastiš, školica, klikeri, preskakanje vijače, „Između dve vatre“, žmurke, ili pak Tablić, Potapanje brodova, Zanimljiva geografija… imitativne igre npr. kupovina, doktora, škole i sl.). Podstaći mladu generaciju da bude aktivna, da mašta, traga, kombinuje, druži se, bude spretna, brza, jaka, a najvažnije da bude ozarena onom srećom i slobodom koju ljudi doživljavaju samo u igri.

Pri celokupnom vaspitnom radu, mi smo svesni da je igra u predškolsko doba najuspešnije sredstvo za dečiji razvoj i da zato sa pravom spada na prvo mesto, mada ćemo dete vaspitavati i drugim putevima.

U našem beogradskom vrtiću Magnolija, igra ima poseban značaj.

Zastupljena je:

• Igra koju dete samo izmišlja i izvodi- Stvaralačka igra( igra uloga, konstruktivne igre sa predmetima i igre dramatizacije),
• Igre sa pravilima (narodne igre, pokretne igre, didktičke igre).

Kada govorimo o dečijoj igri, to je aktivnost koja je u isto vreme i igra i rad. Igra utiče na sve aspekte razvoja deteta – senzomotorni, kognitivni ( opažanje, učenje, pamćenje, mišljenje, inteligencija), emocionalni, moralni, socijalni, kao i na razvoj govora. Igrom se stvaraju uslovi za formiranje emocionalno stabilne, socijalizovane i kreativne ličnosti. Da, igra toliko toga pruža detetu.

Na roditeljsko pitanje „ Šta si radio u vrtiću danas?“ ako dete odgovori „ Igrao sam se.“

Dan je bio uspešan!