PRIČA IZ ŽIVOTA

Ovo je anegdota iz moje predškolske ustanove, koja je pre četvrt veka imala programe integracije kroz kreativne radionice, što se danas zove inkluzija. Dolazili su drugari koji nisu govorili, slabo su videli ili su bili stalno zamišljeni, a posebno mi je ostao u sećanju  dečak iz starije grupe, bez jedne  šake. Pričao je sa svima, smejali smo se zajedno kad sakrije ruke iza leđa, pa pravi svoju pitalicu – pogodi na kojoj ruci nemam  šaku, umesto u kojoj ruci imam lopticu. Dve bliznakinje su se stalno sklanjale i vrištale. Slučajno sam prisustvovala razgovoru njihovog oca sa direktorkom, koja je od tada, za mene, postala heroj. Otac bliznakinja, inače lekar, došao je da se žali što hendikepirani dečak ide u grupu sa njegovim ćerkama, one ga se plaše I zato noću ružno sanjaju, pa ga treba udaljiti. Kada je direktorka pomenula integraciju i razgovor sa devojčicama, zapretio je da će ih ispisati. Rekla mu je da slobodno to učini, jer za njih postoje stotine predškolskih ustanova u našem gradu koje jedva  čekaju da ih prime, dok dečak ima samo ovu, u kojoj može da uživa sa različitim drugarima. Devojčice su prestale da dolaze, a njihov otac se smanjio i potamneo u mojim očima.

ŠTA TO BEŠE INKLUZIJA?

U poplavi stranih reči integraciju je zamenila inkluzija. Na srpskom jeziku, da svako razume, to  je uključivanje ili obuhvatanje. Dakle, inkluzija u predškolskim ustanovama predstavlja ideju, program I realizaciju uključivanja u rad i dece sa teškoćama ili smetnjama u razvoju. Često je u upotrebi I naziv deca sa posebnim potrebama, koji se odnosi na mnoge grupe, a ne samo na ovu, uz objašnjenje  da su u pitanju posebne vaspitno- obrazovne potrebe. Ako verujete Plautu koji kaže : “Nomen est omen,”  (ime je predznak, sudbina), evo  mudrih reči profesora Hrnjice: “Nema dece sa posebnim potrebama, jer sva deca imaju iste potrebe za ljubavlju, nežnošću, sigurnošću, prihvatanjem, razvojem … “  Samo načini zadovoljavanja istih potreba mogu se razlikovati.

SLOVO ZAKONA I INKLUZIJA

Zakon predviđa da sva deca sa blažim senzornim smetnjama sluha i vida, lakšim oblicima teškoća u intelektualnom razvoju, svim oblicima logopatija, zatim deca sa bilo kojim oblikom invaliditeta i sa emocionalnim teškoćama treba da se uključe u redovne oblike vaspitanja I obrazovanja. Inkluzija se ne odnosi samo na decu sa teškoćama I smetnjama u razvoju, već na prihvatanje različitosti dece uopšte i njihovo uključivanje u proces vaspitanja I obrazovanja. Ovde mislimo i na vaspitno zapuštenu , decu sa emocionalnim ili poremećajima ponašanja, zlostavljanu, izbeglu, raseljenu ali i darovitu decu … Laž je da smo svi rođeni jednaki, razlikujemo se od počeka po svom izgledu, sposobnostima, materijalnoj situaciji, jeziku,  načinu života… Ali je istina da smo svi rođeni ravnopravni I zato sva deca imaju jednako pravo na druženje sa vršnjacima, učenje I maksimalni razvoj svojih sposobnosti.

PRIPREMA ZA INKLUZIJU U PREDŠKOLSKIM USTANOVAMA

Od slova na papiru do stvarnosti ima puno važnih koraka. Inkluzija, koja je veoma vredna I dobra ideja, može u zavisnosti od pripreme I pristupa u realizaciji, umesto deo rešenja, postati deo problema .I državni I privatni vrtići mogu I treba da budu inkluzivni. To znači da deca, roditelji, vaspitači I društvo u celini moraju sistemski da se pripreme, jer od prihvatanja okoline I plodonosnih interakcija sa drugima zavisi razvoj I napredak svakog deteta. Nabavljanje dodatne stimulativne opreme je poželjno, ali nije nužno, pošto se postojeća oprema može korisiti na različite načine. Edukacija je, za razliku od opreme, obavezna. Za ulazak u grupu vršnjaka, neophodno je pripremiti dete sa smetnjama u razvoju, ali i njegove roditelje, vaspitače i ostalu decu u grupi, kao i njihove roditelje. Po mišljenju stručnjaka  u jednoj inkluzivnoj grupi u vrtiću može biti jedno ili dvoje dece sa razvojnim teškoćama. Plan i program rada se ne menja. Jedina specifičnost je stimulativni program koji se izrađuje za decu sa teškoćama, a sprovodi se kroz igru, bez izdvajanja. Neophodan je timski rad I partnerski odnos roditelja, stručnog saradnika I vaspitača deteta sa problemima I teškoćama u razvoju, kao I dodatni rad kod kuće, kako bi ceo proces bio uspešan.

U RAZLIČITIM DRŽAVAMA

U razvijenim evropskim zemljama, u praksi možete videti tri vrste pristupa. Jednostrani pristup, koji se pojavljuje u nekim mediteranskim I nordijskim zemljama, je upis sve dece u iste institucije, dakle u redovne vrtiće I škole uz široku lepezu servisne pomoći.  Višestruki pristup, zastupljen u zapdnoevropskim zemljama I Velikoj Britaniji, podrazumeva redovne ustanove, specijalne ustanove I brojne službe podrške. I dvostrani pristup, koji zakonski reguliše dva odvojena sistema vaspitanja I obrazovanja: specijalizovane ustanove ili specijalne grupe pri redovnim ustanovama, uz razvijen sistem servisne pomoći, za razliku od redovnih ustanova. Da li ste primetili svuda se ponavlja razvijen sistem servisne pomoći I stručne podrške?  U Srbiji postoje specijalne škole I vrtići, u kojima rade usko specijalizovani stručnjaci u malim grupama sastavljenim isključivo od dece sa problemima I teškoćama u razvoju.  Postoje redovne  predškolske ustanove u kojima su obrazovane razvojne grupe, formirane po istom principu. I postoje privatni I državni vrtići gde se u redovnim grupama nalaze I deca sa problemima I teškoćama u razvoju. U poslednjima je najjača vršnjačka podrška, ali to nije dovoljno, neophodna je, sistemska stručna I servisna  podrška.

ZAŠTO INKLUZIJA U PREDŠKOLSKIM USTANOVAMA?

Sredina u kojoj dete živi I uslovi koje ona pruža imaju značajnu ulogu u razvoju svakog deteta. Važno je da dete sa problemima I teškoćama u razvoju bude prvo prihvaćeno u svojoj primarnoj porodici, od strane roditelja, braće I sestara, da se ne stide I ne kriju ga u kući. Potom, važno je da bude prihvaćeno I od strane društva, da roditelji imaju gde da ga povedu, da mogu da ga upišu u predškolsku ustanovu po izboru I da dete tu ima šta I sa kim da radi, a najvažniji dečji rad je igra. Kroz igru, deca u inkluzivnoj grupi razvijaju empatiju, strpljenje, upornost I toleranciju na različitosti, po ugledu na vaspitača, koji se stalno stručno usavršava.  Ako su prihvaćena, u podsticajnom okruženju, deca sa problemima I teškoćama, maksimalno razvijaju svoje očuvane mogućnosti, što pozitivno utiče na njihovo samopouzdanje, samopoštovanje I spremnost za zajednički život sa drugim ljudima.